Српска војска на Крф пала,
по острву жагор бруји
и крећу се српске чете
узбуркано море хуји
Под стољетним маслинама
шатори се српски бијеле,
под њима се одмарају
српске чете оживјеле.
Разговор се живо води,
за причом се прича ниже,
а досјетке подшалице?
једна другу бурно стиже!
Само један војник млади,
мутна ока блиједа лица,
сједи тужан, невесео,
сред пјесама, поджалица.
Већ и њега задиркују
и свако се са њим шали,
питају га што је тужан,
питају га зашто жали.
"Повјери нам јаде своје,
испричај нам тајне своје,
то ће лијепа прича бити,
Причај, друже Радивоје!"
Радивоје махну руком:
"Жалосна је прича моја
и крвава бајка моја,
то је било на Морави
послије оног страшног боја.
Непријатељ бјеше јачи
ми морасмо даље ићи
и ја реших на поласку
зачас своме дому сићи.
Кућа ми је поред пута,
ја притегох пушку боље,
још понесох две-три бомбе,
може доћи до невоље!
Стигох кући, али касно
тамо бјеху већ бугари,
ево прве тужне слике,
објешен ми бабо стари.
А на моме кућном прагу,
сва у крви мајка лежи
и слабачким гласом виче:
"Радивоје, сине, бјежи!"
А у кућу када уђох,
полуђети тада хтједо'
Поред моје мртве љубе
лежи моје мртво чедо.
И оно се невинашце
растало са овим свијетом,
видио сам да је било
прободено бајонетом!
А у собу када уђох,
ђе икона стоји стара,
као да су у гостима,
вино пију шест Бугара.
Тад ми крвца зали очи,
уздах крену из дна груди,
опростите, миле душе,
у пакао, ви, нељуди!
И убацим једну бомбу
усред оне руље клете
и ниједан од Бугара,
не умаче од освете!
Дим се вије из мог дома,
па се свија у долину,
а кад пламен све прогута,
ја побјегох у планину."
Под шатором тајац наста
и дисање кћо да заста
само један трен касније
повикаше сви из гласа:
"И ми ћемо сћ тобом,друже,
у освету овог часа!
За част цијелом српском роду
отаџбину и слободу!"